Kada bih mogla da sve ono sto mi prolazi kroz glavu odjenom izbacim  i recenice same nadju svoje mesto to bi bilo idealno. Pijem kafu, razmisljam. Citam  post divne Jovane Miljakovic 9 razloga zasto vasi planovi propadaju i hvatam sebe kako na svaku rec klimam glavom.

Sa vama delim deo teksta koji mene inspirisao na ovu pricu a ostatak morate procitati.

Pošto smo svi u prošlosti bili razočarani, na jedan ili drugi način, sada neki od vas odbijaju da poveruju da lepe stvari mogu desiti same od sebe podjednako kao i one ne tako lepe. Takođe se ograničavaju glupim rečenicama koje govore sebi tipa onih sa ne: ne mogu, ne znam, ne razumem… Znači izbacite NE u tom smislu iz vašeg razmišljanja i fokusirajte se na ono ka čemu idete, a  ne na ono od čega bežite.

Ovo Ne moze biti i jedno veliko Da ako ga okrenete u vasu korist. Jovana i ja delimo slicno misljenje, ja vam pricam iz  malo drugacijeg  ugla.

Jasno je, jos jedan neplaniran, spontani post. Vro lican, emotivan i poseban. I ne znam sta i kako cu pisati ali znam da je iz duse. Pocetak  je nove godine i zelim da sa vama podelim svoje misli, planove, odluke i emocije. Zato, mislim da ce ovo biti malo neuradan tekst, jutarnji, verovatno sa vise pravopisnih gresaka.

Ne osudjujte, bitne su reci i ono izmedju njih.

Kako ste u prosoj godini brinuli za mene kada god me nije bilo, pruzali podrsku uvek, zasluzili ste da sve ovo sto cu pisati, podelim sa vama. Krenucu od stvari koje su me najvise pogadjale i pocetka mojih odluka i menjanja stavova.

Prosla godina je za mene prilicno bila teska. Necu reci losa, ali da je bila teska jeste. Puno odluka, promena, izazova, zdravstvenih problema, puno turbulencija. I ova ce biti slicna ali sam spremna i jaca. Ukratko cu vam opisati svoje uspone i padove.

Ja, veliki emotivac, uvek spremna za druge, uvek spremna za tudje bitke, vecito rastrzana na 100 strana, vecito ni na nebu ni zemlji i vecito sa prevelikim ocekivanjima od drugih i od sebe.

Shvatila sam  da neki, meni bitni ljudi nisu bili tu kada mi je bilo potrebno. Neki meni bitni, za koje sam uvek bila tu nisu nasli vremena, mesicima ni za kafu, ni za poziv, ni za pricu. Ne trazim ja mnogo, onaj sam tip gde mi je dovoljno da me neko pozove i pita kako sam. Nista vise. Ja sam zvala, ljutila sam se, kritikovala i onda sam ucutala. Ne zato sto je to ispravno, vec zato sto sam shvatila da je problem u meni. Previse ocekujem. Ocekujem da ce neko biti kao ja!?

I biti ja, totalno je pogresno. Moja najveca greska je sto sam sebe i svoje potrebe stavljala na neko poslednje mesto. Uvek neka zurba, uvek neko treba biti ispostovan, pa daj da ga saslusam, ajde jos 147 kafa danas jer nekom to znaci. NEcu gledati seriju, jer nekom je bas sad potrebno nesto. NEcu danas da odmaram jer cu pomoci sestri, drugarici. NEcu sa detetom setati, imamo goste. NEcu kuvati rucak, moram da radim. Na kraju dana, ja umorna od drugih i tudjih problema a svoje obaveze nagomilavam a probleme ne resavam. Verovatno i ja onda opterecujem nekog, prenosim losu energiju, nervozu i tako u zacaran krug. Resila da sam ta to NEcu okrenem u svoju korist i da pocnem da sebe i svoju porodicu stavljam na prvo mesto. To je pocetak mog novog NE!

U aprilu smo moja porodica i ja imali veliki udarac. Saznali smo da ce moj suprug otici u inostranstvo na nekoliko meseci da radi. Tako sam i resila da promenim neke stvari. Maj i jun su bili katastrofalni. On radi, priprema se za odlazak, ja radim po celi da jer je sezona matura, svadbi i velikog posla pocela, dete, skola, kuca. Nervoza i tenzija samo raste. Sve je to kulminiralo pocetkom jula kada sam se opasno razbolela. Pored ogromnih problema sa stitnom zlezdom, padom imuniteta i stresom koji u tom periodu nije bilo moguce zaobici, pocetkom jula dobijem i Heliko bakteriju.  Razbolela sam se toliko da 6 dana bukvalno nisam mogla da ustanem iz kreveta. Oporavak, duze od dva meseca. Temperatura, bolovi i bas sam se zabrinula. Da bih resila problem i bila bolje morala sam da svoje navike menjam iz korena. Ishrana, zivot, sve! Svoja ocekivanja!

Moj gospodin Djoric je otisao. Moja najveca podrska, oslonac, desna ruka nece biti tu skoro godinu dana. Znala sam da sam ostala sama i da moram dobro da se organizujem. Prvo zbog deteta pa onda zbog svega ostalog.

I jesam.

Resila sam da sve negativno izbacim zivota, da dan prilagodim sebi i detetu, da uzivam u trenucima i da ne smem da gubim vreme. Vec sa prihvatanjem svojih mana, priznavanjem gresaka, pocela sam da se osecam mnogo bolje!

U toku moje zivotne ,, tranzicije,, nastao je i jedan vrlo lican, iskren i najemotivniji post.

Mars u sobu debela si!

Post koji je obelezio leto, ne zbog citanosti vec zbog tezine samih reci u istom. Toliko podrske sa vase strane i toliko emicija nisam dozivela nikada. Bilo je osuda, raznih prica, i dosta pogresnih shvatanja. Malo, ali bilo je. Bilo je i to da se NEobazirem vise!

Ispricala sam pricu i nastao je haos. Haos u meni, haos u vama. I nastanak samog posta je haotican. Nemojte misliti da je bilo lako napisati i priznati sve to, podeliti pricu sa vama, fotografisati se i izbaciti fotografije bez obrade. Nije! Sve vreme pisanja i pripremanja istog konstatno je bio prisutan grc u stomaku. Ali resila sam, pa sta bude. I bilo je!

Preko 100.000 citanja, 5000 poruka, najemotivnijih i najiskrenijih. I dalje cuvam svaku vasu poruku i pricu. Srce mi je puno jer je moja prica pomogla vama. Moje novo NE postalo je veliko DA! I hvala vam beskrajno na svemu. Sve to me je ohrabrilo da nastavim dalje.

Pocela sam sa fashion outfitima, ne kao modni ekspert, to nisam, vec kao zena koja svoje ideje deli sa vama. Takodje sam pocela i sa lifestile pricama. Sve sto sam zelela a nisam, zbog negog ili necijeg Ne, ja sam pocela da radim. I rezultat ste vi i ja. Vasi pozitivni komentari, odobravanje i podrska. Onog trenutka kada sam pocela da NE gledam i Ne obracam paznju sta ce sve neko tamo reci i da li ce me neko tamo razumeti sve krenulo na bolje. Citanost postova, podrska NEocekivana, i na kraju krajeva ja sam se toliko osecala dobro da to NE mogu da vam opisem.

I tu je moje NEobracanje paznje na misljenja nekih ljudi koji nisu bili za to, postalo veliko DA.

Znate sta je tuzno?

Ima puno negativnih ljudi. Jos jedna odluka u mom zivotu je da manje vremena gubim na iste.

Reci Ne, ne znaci da necete. Vec da mozda NE mozete, NEmate vremena, NE razumete, NE zelite. Pitanje je kako ce ko shvatiti. Bitno je da vi razumete.

Teks preuzet sa sajta BIZ LIFE

Koliko god mislili da ćete im pomoći i rešiti probleme, znajte da nećete. Hronično negativni ljudi će odbaciti vaše savete ili će stvoriti novu krizu koju treba rešiti. Ponekad je i najboljim terapeutima teško da pomognu ljudima sa poremećajem ličnosti. Ukratko, njihovi problemi su van vaših moći. Najbolje za vas je da utvrdite jasne granice i zaštitite sebe. Na primer, onima koji su nesigurni i stalno traže podršku i savete, ne pokušavajte da pomognete, već im recite: „Imam puno poverenje u tebe i verujem da ti sam možeš da pronađeš rešenje za taj problem“. Ne morate da budete grubi. Zauzmite čvrst stav ali budite ljubazni i saosećajni.

Čuvajte svoju pozitivnu energiju, jer je ona dragocena. Ne treba je svojevoljno rasipati na negativne ljude i njihove nepresušne probleme. Okružite se pozitivnim ljudima koji će hraniti vašu energiju. Prema rečima Helen Keller: „Okrenite lice prema Suncu i nikada nećete videti senku“.

Istina. Prvi put u zivotu rekla sam NE tudjim problemima. U pocetku me je grizla savest, ali sam shvatila da je svako odgovoran za sebe i na neke stvari ja ne mogu da uticem. Vremenom, pocela sam da osecam olaksanje i svakim novim danom sam imala vise i vise pozitivnosti. Kao u igrici.

To ne znaci da sam postala bezosecajna i sebicna samo sam postavila stvari na svoje mesto, napravila prioritete i drzala se toga.

Dani su postali lepsi, ja manje nervozna, slobodnija, vedrija. Kada sam ja dobro, sve je dobro.

Godinama unazad svakog ponedeljka kretala sam sa zdravom ishranom i vezbama. Verovatno svima poznata prica. I ako zvuci neverovatno ja zaista nisam imala vremena. Upravo zbog nekih stvari- ljudi-situacija koji nisu bili prioritet.

Sada se hranimo zdravo, prvi put u svom zivotu vezbam, idem u teretanu. Prvi put u svom zivotu sam sebe stavila na prvo mesto. I znate sta? Sjajno se osecam. Zadovoljnija, srecnija, ispunjenija. Nekako, lakse resavam i probleme, lakse prihvatam kritike, lakse disem.

U decembru se desio jos jedan test.

17.decembra zamalo da izgubim zivot na vrlo glup nacin. Do sada nisam pricala o tome jer smo tajnu cuvali od mog muza, necu da mi se sekira covek ali sada kada je proslo mogu da pricam. Bio je to, zamalo idealan dan. Sredila kucu, sa Ogijem kitila jelku, sredila studio i dok moj Ogi i ja slusamo muziku i po malo raduckamo, meni pukne glupa kugla od lustera i staklo posece vene na desnoj ruci. Kakva glupost. Zamislite scenu iz nekog glupog niskobudzetnog Americkog horor filma i videcete sve.

Sreca da sam prisebna i da nisam panicar, sreca da sam odgledala i sve Uvode u anatomiju vise puta pa sam znala da se snadjem. Sreca  je da  imam najbolje prijatalje na svetu koji su se stvorili pre hitne i ako je prva bila pozvana. I najveca sreca je da smo moj suprug i ja odgajili jedno divno dete koje razume NE najbolje od svih na svetu. Najveca sreca su tih 60 sekundi koje me nisu izdale i ja sam sada ovde.

Da ne patetisem, pregurala sam i to, uz par prijatelja i majke jedne jedine, mog Ogija, sada sam mnogo bolje. Za razliku od letos kada sam bila bolesna i povredjena jer neki najblizi nisu bili tu za mene sada sam bila super i ako je situacija bila puno kriticnija. Znate zasto.  Naucila sam da NE ocekujem.

Najveca razocarenja su upravo prevelika ocekivanja. Jednostavno NE ocekujem nista. Ni od sebe, ni od drugih.

 Ljudi su onakvi kakvi jesu, niti bolji, niti gori od drugih, i nemam pravo od neke osobe tražim da se prilagodi slici u mojoj glavi. Ona je takva kakva jeste i u tome je savršena. Shvatila sam, da sam i sama prepuna gresaka, i da uza sav trud da budem bolja opet ne mogu mnogo promeniti sebe, a još manje mogu promeniti druge. Mogu promeniti navike, zivot, sitnice ali sebe NE!

Brige koje donose očekivanja svakim danom gomilaju se i čine nas umornijima, istrošenijima, očajnijima i nesretnijima. Stres koji stvaraju iscrpljuje naš organizam i čini nas starijima.

Recite Ne! Ocekivanjima, negativnim ljudima, sebi! Zivite zivot koji odgavara vama. Ne menjajte sebe, vec stvari oko vas. Budite realni, dosledni.

NE odustajte! Nemojte prestati, ne brinite da to sto radite nije dovljno dobro, ili da nije savrseno, bilo da je to ljubav, posao, umetnost, zivot. Cega god da se  bojite ne odustajte. Jedan je zivot da bi mu vi rekli NE!

Ps. Volim vas puno i nadam se da ste razumeli moju jutarnju, iskrenu, spontanu pricu.